Sezona Oluja Page 9

  – Hvala što je pala tako brzo.

  – Gosti su bili na sedmom nebu. Čak je i gradonačelnik Kopenrata bio zadovoljan, prosto je blistao, a seronju je teško zadovoljiti, na sve mreška nos, sumoran je kao bordel u ponedeljak ujutru. Ha, već imam osigurano mesto gradskog većnika. A možda ću sesti i na više mesto, ukoliko... Da li bi nastupio za nedelju dana, Geralte? U sličnom spektaklu?

  – Samo ako – veštac gnevno pomače bolno rame – umesto vigilozaura ti, Prate, budeš u areni.

  – Šališ se, ha-ha. Jesi li čuo, Nevene, kakav je šaljivdžija?

  – Čuo sam – potvrdi pesnik, gledajući Geraltova leđa i stiskajući zube. – Ali to nije bila šala, to je bilo sasvim ozbiljno. I ja ti, podjednako ozbiljno, saopštavam da svečanost venčanja tvoje unuke neću uveličati svojim nastupom. Posle ovakvog tvog ophođenja prema Geraltu, možeš da zaboraviš na to. Kao i na druge eventualne prilike, uključujući krštenja i pogrebe. Samim tim i tvoj vlastiti.

  Piral Prat ga pogleda, a u njegovim očima gmizavca nešto zablesnu.

  – Ne iskazuješ poštovanje, pevaču – procedi. – Ponovo ne iskazuješ poštovanje. Tražiš lekciju u tom pogledu. Opomenu...

  Geralt se približi i stade pred njega. Mikita zasopta, podiže pesnicu, zasmrde na mošus. Piral Prat mu gestom naredi da se smiri.

  – Gubiš obraz, Prate – reče veštac polako. – Napravili smo dogovor, klasično, prema pravilima i ništa manje važnim uzansima. Tvoji gosti su zadovoljeni spektaklom, a ti si stekao prestiž i perspektivu za funkciju u gradskom veću. Ja sam dobio potrebnu informaciju. Nešto za nešto. Obe strane su zadovoljene, pa sada treba da se rastanemo bez tuge i gneva. Umesto toga, ti se hvataš za pretnje. Gubiš obraz. Idemo, Nevene.

  Piral Plat blago poblede. Zatim im okrenu leđa.

  – Imao sam želju – dobaci preko ramena – da vas ugostim na večeri. Ali izgleda da se žurite. Stoga vas pozdravljam. I budite srećni što vam obojici dozvoljavam da nekažnjeno napustite Revelin. Naime, navikao sam da kažnjavam nedostatak poštovanja. Ali neću vas zadržavati.

  – Vrlo ispravna odluka.

  Prat se okrenu.

  – Šta kažeš?

  Geralt ga pogleda u oči.

  – Premda voliš da misliš drugačije, nisi specijalno mudar. Ali si za to što si pokušao mene da zadržiš premudar.

  •

  Jedva da su prošli karsno vrelo i došli do prvih kraj putnih topola, kad Geralt zauzda konja i naćulji uvo.

  – Idu za nama.

  – Sto mu gromova! – Neven zaškrguta zubima. – Ko? Pratove vucibatine?

  – Nije važno ko. Dalje, jaši što brže možeš do Keraka. Sakrij se kod rođaka. U samu zoru idi s čekom u banku. Potom ćemo se naći „Kod Krabe i Iglice“.

  – A ti?

  – Ne brini se ti za mene.

  – Geralte...

  – Ne brbljaj, samo obodi konja. Pokret, leti!

  Neven posluša, nagnu se u sedlu i primora konja na galop. Geralt se okrenu, čekao je spokojno.

  Iz mraka se pomoliše jahači. Šest jahača.

  – Veštac Geralt?

  – Taj sam.

  – Poći ćeš s nama – zahripta najbliži. – Samo bez gluposti, u redu?

  – Pusti vođice, inače ću te povrediti.

  – Bez gluposti! – jahač povuče ruku. – I bez nasilja. Mi smo predstavnici zakona i poretka. Nismo nikakve secikese. Dolazimo po nalogu kneza.

  – Kakvog kneza?

  – Saznaćeš. Hajde s nama.

  Pošli su. Knez, prisećao se Geralt, nekakav knez bio je gost u Revelinu, inkognito, kako je Prat tvrdio. Stvari nisu izgledale baš najbolje. Kontakti s kneževima retko su bili prijatni. I skoro nikad se nisu dobro završavali.

  Nisu otišli daleko. Samo do krčme na raskrsnici koja je mirisala na dim i bleštala od svetiljki s prozora. Ušli su u kafansku prostoriju koja je bila gotovo prazna, ako ne računamo nekoliko trgovaca na kasnoj večeri. Ulaz u alkovu čuvala su naoružana dvojica u plavim plaštevima, identičnim po boji i kroju onima koje je nosila Geraltova eskorta. Ušli su unutra.

  – Vaša kneževska visosti...

  – Izlazite. A ti sedi, vešče.

  Muškarac koji je sedeo za stolom nosio je plašt nalik njegovoj vojsci, ali je bio bogatije izvezen. Lice je zaklanjao kapuljačom. Nije morao. Uljanica na stolu osvetljavala je samo Geralta, a zagonetni knez se krio u tami.

  – Video sam te u areni kod Prata – kaza. – Prizor je zaista bio impozantan. Onaj skok i udarac odozgo, osnažen čitavom težinom tela... Iako je to bila samo nekakva šipka, železo je prošlo kroz lobanju aždaje kao kroz puter. Po mom mišljenju, da je to bila, recimo, bojna rogatina ili koplje, onda bi prošla i kroz verižnjaču, možda čak i kroz lim... Šta ti misliš?

  – Već je kasna noć. Kada me muči san, nikako ne mogu da mislim.

  Muškarac iz tame frknu.

  – Onda da ne dangubimo. Pređimo na stvar. Potreban si mi. Ti, veštac. Za veščevski posao. A tako se nekako čudno složilo da sam i ja tebi potreban. Možda čak i više...

  – Ja sam kraljević Ksander, knez Keraka. Čeznem, i to silno, da budem Ksander Prvi, kralj Keraka. U ovom trenutku, na moju žalost i na štetu zemlje, kralj Keraka je moj otac, Belohun. Starac je još u punoj snazi, može da kraljuje, pu-pu, pomeri se s mesta, još dvadeset godina. Nemam niti vremena, niti želje da čekam tako dugo. Ma! Čak i ako bih čekao, nisam uopšte siguran u sukcesiju, matorac u svakom trenutku može da odredi drugog naslednika trona, ima obimnu kolekciju potomaka. I upravo sada se sprema da začne novog, za praznik Lamaš isplanirao je kraljevsku svadbu uz pompu i raskoš koje ova zemlja ne može sebi da priušti. On, cicija koja zbog nužde ide u park ne bi li uštedeo emajl na nokširu, daje za svadbenu gozbu brdo zlata. Ruinirajući riznicu. Ja ću biti bolji kralj. Caka je u tome što to odmah želim biti. Što je pre moguće. I za to si mi ti potreban.

  – U sklopu usluga koje pružam nema izvršavanja dvorskih prevrata. Niti kraljeubistava. A vi ste jamačno to imali na umu.

  – Želim da budem kralj. Kako bih mogao to da postanem, moj otac mora prestati to da bude. A moja braća moraju biti eliminisana iz sukcesije.

  – Kraljeubistvo plus bratoubistvo. Ne, kneževska visosti. Moram da vas odbijem. Žao mi je.

  – Nije istina – kraljević zareža iz tame. – Nije ti žao. Još ne. Ali biće ti žao, obećavam.

  – Vi biste morali primiti na znanje da ničemu ne vodi to što me zastrašujete smrću.

  – Ko ovde govori o smrti? Ja sam kraljević i knez, a ne ubica. Govorim o izboru. Moja ili milost, ili nemilost. Uradiš li ono što od tebe tražim, uživaćeš u mojoj milosti. A baš ona ti je, veruj mi, preko potrebna. Sada, kada se čeka proces i presuda za finansijsku prevaru. Ima izgleda da ćeš narednih nekoliko godina provesti za veslom na galiji. Ti si, čini mi se, mislio da si se već izvukao? Da je tvoj postupak obustavljen, da će veštica Nejd, koja se iz hira kreše s tobom, povući tužbu i gotovo? Grešiš. Iskaz je dao Albert Smulka, župan iz Ansegisa. Taj iskaz te uvaljuje u nevolju.

  – Taj iskaz je lažan.

  – To će biti teško dokazati.

  – Treba dokazati krivicu. A ne nevinost.

  – Dobar vic. Zaista smešan. Ali ne bih se smejao da sam u tvojoj koži. Baci pogled na ovo. Ovo su – kraljević baci na sto svitak papira – dokumenti. Posvedočeni iskazi, priče svedoka. Naselje Čizmar, unajmljeni veštac, ubijena laukrota. Na fakturi sedamdeset korona, u stvarnosti je isplaćeno pedeset pet, višak podeljen po pola s lokalnim mastiljarom. Varoš Sotonin, ogroman pauk. Ubijen, sudeći po računu, za devedeset, a u stvari, prema iskazu seoskog kneza, za šezdeset pet. U Tibergjenu je ubijena harpija, fakturisano sto korona, u stvarnosti isplaćeno sedamdeset. I tvoji pređašnji izgredi i prevare: vampir iz zamka Petrelštajn, koji uopšte nije postojao, a koštao je burgrafa okruglo hiljadu orena. Vukodlak iz Gvameza, za sto korona tobože odmađijan i volšebno odvukodlačen, vrlo sumnjiv slučaj, jer je to nešto prejeftino za takvo skidanje čini. Ehinops, bolje reći, nešto što si doneo lokalnom knezu u Martindelk
ampo i nazvao ehinopsom. Gule s groblja kod naselja Zgragen, koje su koštale opštinu osamdeset korona, premda niko nije video leševe, jer su ih, ha-ha, spalile druge gule. Šta kažeš na to, vešče? To su dokazi.

  – Varate se – Geralt se spokojno usprotivi. – To nisu dokazi. To su isfabrikovane klevete, pritom neuspešno isfabrikovane. Nikada me nisu unajmili u Tibergjenu. Za varoš Sotonin čak nisam ni čuo. Dakle, svi računi odande su javni falsifikati, neće biti teško to dokazati. A gule iz Zgragena jesam ja ubio i, dabome, spalile su ih, ha-ha, druge gule, jer su takvi, a ne drugačiji, ha-ha, gulski običaji. A pokojnici sahranjeni na tamošnjem groblju od onda nisu uznemiravani i u prah se pretvaraju, jer su se preživele gule odselile odande. A ostale besmislice sadržane u tim papirima ne želim ni da komentarišem.

  – Na osnovu tih papira – kraljević položi ruku na dokumente – protiv tebe će biti pokrenut proces. On će trajati dugo. Da li će se dokazi pokazati istinitim? Ko to može znati? Kakva će na kraju biti presuda? A koga briga za to? To nije važno. Važan je smrad koji će se raširiti. A koji će se vući za tobom do kraja tvog života.

  – Neki ljudi su te se gnušali – nastavi – ali bili su primorani da te tolerišu kao manje zlo, kao ubicu stvorova koji ih ugrožavaju. Neki nisu mogli da te podnesu kao mutanta, osećali su gađanje i abominaciju kao prema neljudskom stvoru. Drugi su te se panično bojali i mrzeli te zbog svog sopstvenog straha. Sve će to otići u zaborav. Glas o spretnom ubici i reputacija zlog čarobnjaka odleteće s vetrom kao perje, biće zaboravljeni gađenje i strah. Zapamtiće te isključivo kao gramzivu lopurdu i mamiparu. Onaj ko se juče bojao tebe i tvojih zaklinjalica, ko je skretao pogled, ko je videvši te pljuvao ili sezao za amuletima, sutra će se grohotom nasmejati, ćušnuće pajdaša laktom. Gledaj, ide veštac Geralt, ona bedna bitanga i protuva! Ukoliko se ne prihvatiš zadatka koji ću ti poveriti, uništiću te, vešče. Uništiću ti reputaciju. Ako mi ne učiniš uslugu. Odluči. Da ili ne?

  – Ne.

  – Nemoj da se uzdaš u to da će ti u bilo čemu pomoći koneksije, Ferant de Letenhov ili riđa ljubavnica čarobnica. Javni tužilac neće ugroziti sopstvenu karijeru, a veštici će Kaptol zabraniti da se angažuje u krivičnim delima. Niko ti neće pomoći kada te sudska mašina uvuče u svoje zupčanike. Naredio sam ti da odlučiš. Da ili ne?

  – Ne. Definitivno ne, milostivi kneže. Ovaj što se sakrio u alkovi može sad da izađe.

  Na Geraltovo čuđenje, kraljević prasnu u smeh. I udari šakom o sto. Škripnuše vratanca, a iz susedne alkove promoli se figura. Uprkos mraku, poznata.

  – Dobio si opkladu, Ferante – reče knez. – Javi se sutra mom sekretaru za dobitak.

  – Hvala vam, vaša kneževska milosti – odgovori s blagim naklonom Ferant de Letenhov, kraljevski javni tužilac – ali prema opkladi sam se ophodio isključivo kao prema simboličkoj kategoriji. Kako bih naglasio do koje mere sam uveren u svoje argumente. Uopšte mi nije bilo do novca....

  – Novac koji si osvojio – prekinu ga knez – za mene je isto samo simbol, isti kao utisnut na njemu znak novigradske kovnice i profil aktuelnog hijerarha. I znaj, obojica znajte, da sam i ja isto pobedio. Povratio sam nešto što sam smatrao nepovratno izgubljenim. Naime, veru u ljude. Geralte iz Rivije, Ferant je bio apsolutno siguran u tvoju reakciju. A ja sam, priznajem, mislio da je naivan. Bio sam ubeden da ćeš pokleknuti.

  – Svi su nešto osvojili – Geralt kiselo konstatova. – A ja?

  – I ti si – knez se uozbilji. – Kaži mu, Ferante. Objasni mu o čemu je bila reč.

  – Njegova visost, ovde prisutni knez Egmund – pojasni tužilac – hteo je da se na neko vreme otelotvori u Ksandera, svog mlađeg brata. Kao i, simbolično, u ostalu braću, pretendente na tron. Knez je sumnjao da će Ksander, ili neko drugi od potomaka, da bi došao do trona, poželeti da se posluži vešcem dok mu je pri ruci. Stoga smo doneli odluku da tako nešto... insceniramo. I sada znamo da kada bi do toga zaista došlo... Ako bi ti neko zaista dao nečastan predlog, ti ne bi naseo na kneževsku milost. I da se nećeš uplašiti pretnji, niti ucene.

  – Razumem – veštac klimnu glavom. – Odajem poštovanje talentu. Knez se savršeno uživeo u ulogu. Nisam osetio glumačku igru u tome kako je govorio o meni, u mišljenju koje je imao o meni. Sasvim suprotno. Osetio sam samo iskrenost.

  – Maskarada je imala svoj cilj – Egmund prekinu neugodnu tišinu. – Postigao sam ga i ne pomišljam da se pred tobom pravdam. A korist ćeš i ti imati. Finansijsku. Baš zato stvarno nameravam da te unajmim. I da bogato platim za tvoje usluge. Kaži mu, Ferante.

  – Knez Egmund – reče tužilac – plaši se atentata na svog oca, kralja Belohuna, do kojeg može doći tokom kraljevske svadbe planirane za praznik Lamaš. Knez bi bio spokojniji kada bi o bezbednosti kralja tada brinuo... ko drugi nego veštac. Da, da, ne prekidaj me, znamo da vešci nisu čuvari, niti telohranitelji, da je smisao njihovog postojanja zaštita ljudi od opasnosti koje im prete od strane volšebnih, natprirodnih i neprirodnih čudovišta...

  – Tako je sudeći po knjizi – knez ga nestrpljivo prekinu. – Bivalo je raznih stvari u životu. Vešce su unajmljivali za odbranu karavana koji su putovali kroz pustoši i guštare uzavrle od nemani. Dešavalo se, ipak, da su umesto čudovišta trgovce napadali pljačkaši, a vešci nisu bili spremni da se uhvate u koštac s njima. Imam osnova da strepim da tokom kraljevske svadbe mogu napasti... basilisci. Hoćeš li se prihvatiti odbrane od basiliska?

  – Zavisi.

  – Od čega?

  – Od toga da li inscenacija i dalje traje. I da nisam baš ja objekat naredne provokacije. Nekog od ostale braće, na primer. Kladim se da talenat za izvrsnu realizaciju uloge nije retkost u porodici.

  Ferant se prenu. Egmund tresnu pesnicom o sto.

  – Ne prelazi granicu – zareža. – I ne zaboravljaj se. Pitao sam da li ćeš se prihvatiti. Odgovori!

  – Mogao bih – Geralt klimnu glavom – da se prihvatim zaštite kralja od hipotetičkih basiliska. Nažalost, u Keraku su mi pokrali mačeve. Kraljevske službe još nisu uspele da nalete na trag kradljivca i verovatno ne čine mnogo u tom pravcu. Bez mačeva neću moći nikoga da odbranim. Stoga vas moram odbiti iz objektivnih razloga.

  – Ukoliko se radi samo o mačevima, onda neće biti problema. Povratićemo ih. Zar ne, gos’n tužioče?

  – Apsolutno.

  – Vidiš i sam. Kraljevski javni tužilac apsolutno potvrđuje. Pa kako će biti?

  – Najpre da ja povratim mačeve. Apsolutno.

  – Baš si tvrdoglav tip. Ali neka ti bude. Napominjem da ćeš dobiti platu za svoje usluge i uveravam te da me nećeš oceniti kao škrticu. A što se tiče drugih pogodnosti, neke ćeš odmah dobiti, u neku ruku kao avans, kao dokaz moje dobre volje. Tvoj postupak u sudu možeš već smatrati obustavljenim. Formalnosti moraju da se ispoštuju, a birokratija nema pojma šta je žurba, ali već možeš sebe da smatraš osobom slobodnom od sumnji i koja ima slobodu kretanja.

  – Neizmerno sam zahvalan. A iskazi i fakture? Leukrota iz Čizmara, vukodlak iz Gvameza? Šta je s dokumentima? Onim dokumentima kojima se knez poslužio kao... pozorišnim rekvizitima?

  – Dokumenti će – Egmund ga pogleda u oči – privremeno ostati kod mene. Na bezbednom mestu. Apsolutno.

  •

  Kada se vratio, zvono kralja Belohuna je oglasilo ponoć.

  Koral, treba joj odati priznanje, videvši njegova leđa sačuva uzdržanost i smirenost. Umela je da se kontroliše. Čak joj se ni glas nije promenio. Gotovo da se nije promenio.

  – Ko ti je to učinio?

  – Vigilozaur. Daždevnjak...

  – Daždevnjak ti je stavio te šavove? Dozvolio si daždevnjaku da te šije?

  – Šavove je stavio lekar. A daždevnjak...

  – Dođavola s daždevnjakom! Mozaik! Skalpel, makazice, pinceta! Igla i ketgut! Eliksir Pulchellum! Uvarak od aloje! Unguentum ortolani! Tampon i sterilisan zavoj! I pripremi oblogu od meda i slačice! Mrdaj, devojko!

  Mozaik se razmaha u tempu dostojnom divljenja. Lita se spremila za operaciju. Veštac je sedeo i trpeo u tišini.

  �
�� Lekarima koji se ne razumeju u magiju – procedi čarobnica, stavljajući šavove – ipak treba zabraniti da obavljaju praksu. Da predaju na univerzitetu – svakako. Da zašivaju posmrtne ostatke nakon obdukcije – da. Ali ne treba ih puštati na žive pacijente. Ali to sigurno neću dočekati, sve ide u suprotnom smeru.

  – Ne leči samo magija – Geralt se odvaži na mišljenje. – A neko mora da leči. Ima šačica specijalizovanih magova iscelitelja, a obični čarobnjaci ne žele da leče. Nemaju vremena ili smatraju da nije vredno.

  – S pravom tako smatraju. Posledice prenaseljenosti mogu biti fatalne. Šta je to? To čime se zanimaš?

  – Vigilozaur je time bio označen. Bilo mu je čvrsto pričvršćeno za kožu.

  – Strgao si to s njega kao zaslužen pobednički trofej?

  – Strgao sam kako bih ti pokazao.

  Koral se zagleda u ovalnu mesinganu plaketu veličine dečjeg dlana. I znak otisnut na njoj.

  – Zanimljiv sticaj okolnosti – reče ona, prilepljujući mu na leđa oblogu od slačice. – Uzevši u obzir činjenicu da ti baš nameravaš da pođeš tamo.

  – Nameravam? Ah, da, istina, zaboravio sam. Tvoji konfrateri i njihovi planovi u vezi sa mnom. Da li bi se ti planovi konkretizovali?

  – Nikako drukčije. Primila sam poruku. Pozvan si da dođeš u zamak Risberg.

  – Pozvan sam, kako dirljivo. U zamak Risberg. Rezidencija slavnog Ortolana. Pretpostavljam da poziv ne mogu da odbijem.

  – Ne bih ti savetovala. Zamolili su da dođeš hitno. Uzevši u obzir tvoje ozlede, kada ćeš moći da kreneš?

  – Uzevši u obzir ozlede, ti mi kaži. Lekarko.

  – Kazaću. kasnije... A sada... Neće te biti neko vreme, nedostajaćeš mi... Kako se sada osećaš? Da li ćeš moći... To je sve, Mozaik. Idi u svoju sobu i ne smetaj nam. Šta je trebalo da znači taj osmeh, devojčuro? Treba li da ti ga zamrznem na ustima zauvek?

  Interludijum

  Neven, Pola veka poezije

  (fragment koncepta, tekst koji nikada nije ušao u zvanično izdanje)