Sezona Oluja Read online

  Noć kratka kao treptaj oka.

  Noć bezumna i obasjana munjama.

  •

  Jutro posle solsticija probudio se sam. U kuhinji ga je čekao doručak. I ne samo to.

  – Dobar dan, Mozaik. Lepo vreme, nije li? Gde je Lita?

  – Danas si slobodan – odgovori, ne gledajući u njega. – Moja izvanredna učiteljica biće pretrpana poslom. Do kasno. Za vreme koje je posvetila... prijatnostima, nagomilale su se pacijentkinje.

  – Pacijentkinje.

  – Leči neplodnost. I druge ženske bolesti. Nisi znao? E pa, sad znaš. Prijatan dan želim.

  – Nemoj još da ideš. Hteo bih...

  – Ne znam šta bi ti hteo – prekinu ga. – Ali to je prilično loša ideja. Biće bolje da mi se ne obraćaš. Da se praviš da me uopšte nema.

  – Koral te više neće povrediti, garantujem ti. Uostalom, nema je ovde, ne vidi nas.

  – Ona vidi sve što želi da vidi, za to joj je dovoljno nekoliko zaklinjalica i artefakt. I nemoj da se zavaravaš da imaš nekakav uticaj na nju. Za to je potrebno nešto više, nego... – Pokretom glave pokaza na spavaću sobu. – Molim te da ne spominješ pred njom moje ime. Čak ni uzgredno. Zato što će me podsetiti na to. Makar i za godinu dana, ali podsetiće me.

  – S obzirom da te tako tretira... zar ne možeš jednostavno da odeš?

  – Kuda? – ozlojedi se. – U tkačku manufakturu? Na šegrtovanje kod krojača? Ili odmah u javnu kuću? Ja nemam nikoga. Ja sam niko. I biću niko. Samo ona to može da promeni. Podneću sve... Ali ako možeš, ne dolivaj ulje na vatru.

  – U gradu sam – pogleda ga ubrzo – srela tvog drugara. Onog pesnika, Nevena. Pitao je za tebe. Bio je uznemiren.

  – Jesi li ga smirila? Objasnila si mu da sam bezbedan? Da mi ništa ne preti?

  – Zašto bih lagala?

  – Molim?

  – Ovde nisi bezbedan. Ovde si, s njom, zbog tuge za onom. Čak i kada si prisan s njom, samo na onu misliš. Ona zna za to. Ali igra tu igru jer je to zabavlja, a ti se sjajno pretvaraš, đavolski si ubedljiv. Jesi li ipak mislio o tome šta će biti kada se odaš?

  •

  – I danas noćiš kod nje?

  – Da – potvrdi Geralt.

  – To je već nedelju dana, znaš li?

  – Četiri dana.

  Neven prevuče prstima po strunama lutnje s efektnim glisandom. Osvrnu se po konaku. Nategnu iz krigle, obrisa nos od pene.

  – Znam da to nije moja stvar – reče, jasno i kategorički, što je bilo neobično za njega. – Znam da ne bi trebalo da se mešam. Znam da ne voliš kada se neko meša. Ali neke stvari, prijatelju Geralte, ne bi trebalo prećutati. Ako želiš da znaš moje mišljenje, Koral je od onih devojaka koje moraju konstantno i na vidljivom mestu da nose etikete upozorenja. Koje glase: „Smeš gledati, ali ne smeš dirati“. Nešto tako se u zoološkom vrtu stavlja u terarijum, gde se drže zvečarke.

  – Znam.

  – Ona se igra i zabavlja s tobom.

  – Znam.

  – A ti najnormalnije odustaješ od Jenefer, koju ne možeš da zaboraviš.

  – Znam.

  – Zašto onda...

  – Ne znam.

  •

  Uveče su izlazili. Ponekad u park, ponekad na brdo koje se izdizalo iznad luke, ponekad su jednostavno šetali po Začinskoj pijaci.

  Zajedno su posetili „Naturu rerum“. Nekoliko puta. Febus Ravenga bio je van sebe od radosti, po njegovoj naredbi kelneri su ih obletali koliko su god mogli. Geralt je konačno okusio ukus obliša u mastilu sipe. A potom guščje batake u belom vinu i teleću kolenicu u povrću. Samo mu je na početku – i to nakratko – smetalo napadno i nametljivo interesovanje drugih gostiju iz sale. Zatim ga je, po ugledu na Litu, zanemario. Vino iz lokalnog podruma mu je u tome veoma pomagalo.

  Kasnije su se vraćali u vilu. Koral je zbacivala haljinu već u predsoblju, sasvim naga je odlazila u spavaću sobu.

  Išao je za njom. Posmatrajući. Obožavao je da je posmatra.

  •

  – Koral?

  – Šta je?

  – Priča se da uvek možeš da vidiš ono što želiš da vidiš. Dovoljno ti je nekoliko zaklinjalica i artefakt.

  – Onima što pričaju – pridiže se na lakat, pogleda ga u oči – izgleda treba ponovo izvrnuti zglob. To bi trebalo da ih nauči da skrate jezik.

  – Molim te...

  – Šalila sam se – preseče ga. U njenom glasu nije bilo ni traga veselosti.

  – A šta bi ti – nastavi, jer je ćutao – želeo da vidiš? Ili ti treba predskazanje? koliko dugo ćeš živeti? Kada i kako ćeš umreti? Koji konj će pobediti na Velikoj tretogorskoj? Koga će kolegijum elektora izabrati za hijerarha Novigrada? S kime je sada Jenefer?

  – Lita.

  – Mogu li da znam šta te zanima?

  Ispričao joj je za krađu mačeva.

  •

  Blesnulo je. A ubrzo se s treskom razlegla grmljavina.

  Fontana je tiho pljuskala, bazen je mirisao na mokro kamenje. Mermerna devojčica okamenila se u plesnoj pozi, mokra i sjajna.

  – Statua i fontana – Koral požuri s objašnjenjem – ne služe da umire moju ljubav prema pretencioznom kiču, niti su izraz potčinjavanja snobističkom pomodarstvu. Služe za konkretnije ciljeve. Statua predstavlja mene. U minijaturi. Kada sam imala dvanaest godina.

  – Ko bi tada pretpostavio da ćeš se tako lepo razviti.

  – Taj magični artefakt je snažno povezan sa mnom. Fontana pak, a tačnije voda, služi mi za divinaciju. Mislim da znaš šta je i na čemu se zasniva divinacija?

  – U opštim crtama.

  – Krađa tvog oružja odigrala se pre nekih deset dana. Za dešifrovanje i analizu minulih događaja, čak i onih veoma davnih, najbolja je i najsigurnija oneiromancija, ali za to je neophodan dosta redak talenat snevanja kojim ja ne raspolažem. Sortilegija, odnosno kleromancija, neće nam biti od neke pomoći, isto kao ni priomancija ili aeromancija, koje su uspešnije u odgonetanju ljudskih sudbina, pod uslovom da imaš nešto što je tim ljudima pripadalo... vlasi, nokte, delove odeće i tome slično. Za predmete, u našem slučaju mačeve, ne može se primeniti.

  – Prema tome – Lita skloni s čela riđu loknu – ostaje nam divinacija. Ona, kao što sigurno znaš, omogućava da vidimo i predvidimo buduće događaje. Pripomoći će nam stihije, jer je sezona počela vrlo olujno. Povezaćemo divinaciju s keraunoskopijom. Približi se. Uzmi moju ruku i ne puštaj je. Nagni se i gledaj u vodu, ali ni u kom slučaju je ne dodiruj. Koncentriši se. Misli na svoje mačeve! Intenzivno misli na njih!

  Čuo je kako skandira zaklinjalicu. Voda u bazenu je reagovala, peneći i sve jače se talasajući posle svake izgovorene rečenice. Sa dna počeše da se podižu veliki mehurići.

  Voda se izglača i zamuti. A potom se sasvim razbistri.

  Iz dubine gledaju tamne, ljubičaste oči. Lokne crne kao gavran u kaskadama padaju na ramena, blistaju, odbijaju svetlost kao paunova pera, uvijajući se i talasajući pri svakom pokretu...

  – Na mačeve – podseti ga Koral, tiho i zajedljivo. – Trebalo je na mačeve da misliš.

  Voda se zakovitla, crnokosa i ljubičastooka žena rasplinu se u viru. Geralt tiho uzdahnu.

  – Na mačeve – siknu Lita. – Ne na nju!

  Iskandirala je zaklinjalicu pod bleskom naredne munje. Statua u fontani se obasja mlečnom svetlošću, a voda se ponovo smiri i izbistri. I onda je ugledao.

  Svoj mač. Dlanove kako ga dodiruju. Prstenje na rukama.

  ... od meteorita. Izvanredna balansiranost, težina oštrice precizno jednaka težini rukohvata...

  Drugi mač. Srebrni. Iste ruke.

  ... čelično jezgro okovano srebrom... Čitavom dužinom oštrice runski znaci...

  – Vidim ih – glasno šapnu, stiskajući Litin dlan. – Vidim svoje mačeve... Zaista...

  – Ćuti – odgovori još jačim stiskom. – Ćuti i koncentriši se.

  Mačevi isčeznuše. Umesto njih on ugleda crnu šumu. Kamenit predeo. Stene. Jedna stena, ogromna, dominantna, visoka i vitka... Isečena vetrovima u čudnovat obl
ik...

  Voda se kratko peni.

  Prosed muškarac plemenitih crta, u crnom somotskom kaftanu i zlatnom brokatnom prsluku, oba dlana oslanja na mahagonijev pult. Predmet broj deset, saopštava glasno. Apsolutna retkost, neviđen pronalazak, dva veščevska mača...

  Velika crna mačka okreće se u mestu, pokušava šapom da dohvati medaljon na lančiću koji se njiše iznad nje. Na zlatnom ovalnom medaljonu emajlirani plavi delfin nageant.

  Reka teče među drvećem, pod baldahinom grana i krošnji obešenih nad vodom. Na jednoj grani nepomično stoji žena u dugoj i pripijenoj haljini.

  Voda se kratko zapeni i gotovo smesta izglača.

  Video je more trava, beskrajnu ravnicu koja je sezala do horizonta. Video ju je iz visine, kao iz ptičje perspektive... Ili s vrha brda. Brda po čijim padinama je silazio red nejasnih prilika. Kada su okretali glave video je nepomična lica, slepe, mrtve oči. Oni su mrtvi, iznenada je shvatio. To je pohod leševa...

  Litini prsti opet mu stegnuše ruku. Snagom klešta.

  Blesnu. Nagla silina vetra povuče im kosu. Voda u bazenu se uzburka, uskovitla, zapenuša, uzdiše u talas velik kao zid. I svali se pravo na njih. Oboje odskočiše od fontane, Koral se spotaknu, on je pridrža. Zagrme.

  Čarobnica kriknu zaklinjalicu, mahnu rukom. U čitavoj kući zaplamteše svetla.

  Voda u bazenu, malopre uzavreli vir, sada je bila glatka, spokojna, pokretao ju je samo mlaz fontane koji je lenjo curkao. A na njima, premda ih je malopre polio plimni val, nije bilo ni kapljice.

  Geralt teško uzdahnu. Ustade.

  – Ono na kraju – promrmlja, pomažući čarobnici da ustane. – Ona poslednja slika... Brdo i red... ljudi... Nisam raspoznao... Nemam pojma šta je to moglo biti...

  – Ni ja – odgovori ona potištenim glasom. – Ali to nije bila tvoja vizija. Ta slika je bila namenjena meni. I nemam pojma šta je mogla da znači. Ali imam čudan osećaj da nije ništa dobro.

  Gromovi su se stišavali. Oluja je odlazila. U dubinu kopna.

  •

  – Cela ta njena divinacija je šarlatanstvo – ponovi Neven, štimujući vijke na lutnji. – Prevarantska priviđenja za naivne. Moć sugestije, ništa više. Mislio si na mačeve, pa si i video mačeve. Šta si još navodno video? Pohod leševa? Strašan talas? Stenu čudnovatog oblika? Znači, kakvog?

  – Nešto kao ogroman ključ – zamisli se veštac. – Ili heraldički krst...

  Trubadur se zamisli. Zatim umoči prst u pivo. I nacrta nešto na stolu.

  – Slično ovome?

  – Ha. Veoma čak.

  – A neka me! – Neven okinu strune, privlačeći pažnju cele krčme. – Neka me đavo nosi! Ha-ha, prijatelju Geralte! Koliko li si me puta izvlačio iz problema? Koliko puta si mi pomogao? Učinio mi uslugu? Ne može da se izbroji! Pa, sada je red na mene. Možda ćeš zbog mene povratiti tvoje slavne mačeve.

  – A?

  Neven ustade.

  – Gđica Lita Nejd, tvoja najnovija koketa, kojoj ovim odajem čast kao izuzetnoj vračari i nenadmašnoj vidovnjakinji, u svojoj je divinaciji, na evidentan, jasan i nesumnjiv način, pokazala mesto koje znam. Idemo kod Feranta. Odmah. Mora da nam ugovori audijenciju preko svojih tajnih koneksija. I da ti izda dozvolu da napustiš grad, kroz službenu kapiju, kako bi izbegao konfrontaciju s onim rospijama iz kordegardije. Krenućemo na mali izlet. Mali i, u suštini, nedaleko.

  – Kuda?

  – Prepoznao sam stenu iz tvoje vizije. To se stručno zove kraški brežuljak. A tamošnji meštani zovu ga Grif. Karakteristična tačka, čak putokaz koji vodi do kuće osobe koja zaista može znati nešto o tvojim mačevima. Mesto u koje idemo naziva se Revelin. Da li ti to nešto govori?

  Ne presuđuje samo sáma izrada, sáma zanatska spretnost o vrednosti mača veščevskog. Isto kao i zagonetne vilenjačke ili gnomske oštrice, čija tajna iščezla je, veščevski mač tajanstvenom snagom povezan je s rukom i umom vešca koji njime vlada. I upravo zahvaljujući tajnama magije ove, vesma je delotvoran protiv Tamnih Sila.

  Pandolfo Fortegera, Traktat o hladnom oružju

  Odaću vam jednu tajnu. o veščevskim mačevima. Izmišljotina je da imaju nekakvu tajanstvenu moć. I da su tobože nekakvo izvanredno oružje, da tobože boljeg nema. Sve je to fikcija, izmišljena forme radi. Znam to iz apsolutno pouzdanog izvora.

  Neven, Pola veka poezije

  Osmo poglavlje

  Stenu po imenu Grif prepoznali su odmah, videla se još izdaleka.

  •

  Mesto ka kojem su se uputili bilo je manje-više na polovini puta između Keraka i Cidarisa, malčice po strani od druma, što je povezivao oba grada i koji se uvijao kroz šume i stenovite pustare. Put im je oduzeo neko vreme, koje su ubijali ćaskanjem. Uglavnom u Nevenovom izvođenju.

  – Narod veli – govorio je pesnik – da mačevi koje koriste vešci imaju magijske osobine. Izuzimajući izmišljotine o impotenciji, nečeg tu mora biti. Vaši mačevi nisu obični mačevi. Hoćeš li to da prokomentarišeš?

  Geralt zauzda kobilu. Ukljeva, smorena oduženim boravkom po stajama, svaki čas je htela da jurne u galop.

  – Dakako, prokomentarisaću. Naši mačevi nisu obični mačevi.

  – Tvrde da – Neven se pravio da ne čuje sprdnju – magična moć vašeg veščevskog oružja, pogubnog za stvorove protiv kojih se borite, leži u čeliku od kojeg su mačevi kovani. Iz same sirovine, to jest iz ruda što potiču od meteorita palih s neba. Kako to? Meteoriti svakako nisu magični, oni su prirodna i naučno objašnjiva pojava. Otkud onda ta magija?

  Geralt pogleda u nebo, koje se smrkavalo na severu. Izgledalo je da se sprema za narednu oluju. I da će uskoro da pokisnu.

  – Ukoliko se dobro sećam – odgovori pitanjem – studirao si svih sedam slobodnih umetnosti?

  – A diplomu sam stekao summa cum laude.

  – Jesi li u okviru astronomije, koja ulazi u sklop kvadrivijuma, slušao predavanja profesora Lindenbroga?

  – Starog Lindenbroga, zvanog Opušak? – zasmeja se Neven. – Pa naravno! Stalno mi je pred očima kako se češe po turu i lupka pokazivačem po mapama i globusima, monotono naklapajući. Sphera Mundi, eeee, subdividitur na četiri elementarna plana: plan zemlje, plan vode, plan vazduha i plan vatre. Zemlja zajedno s Vodom formira zemaljsku kuglu koju sa svih strana okružuje Vazduh, to jest Aer. Nad Vazduhom se, eeee, rasprostire Aether, vatreni Vazduh vel Vatra. A nad Vatrom su Suptilna siderička nebesa, Firmamentum sferne prirode. Na njima su smeštene Erratica Sydera, zvezde lutalice, i Fixa Sydera, nepokretne zvezde...

  – Ne znam – frknu Geralt – čemu više da se divim, tvom talentu za majmunisanje ili pamćenju. A kada je reč o zagonetki koja nas interesuje: meteoriti koje je naš poštovani Opušak definisao kao zvezde padalice, Sydera Cadens, ili tako nekako, otkidaju se od firmamenta i lete nadole kako bi se zarile u našu staru dobru zemlju. Usput pak penetriraju sve ostale planove, to jest površine elemenata, kao i paraelemenata, pošto i oni navodno postoje. Elementi i paraelementi su, kao što se zna, zasićeni snažnom energijom, izvorom svakojake magije i natprirodne moći, a meteorit koji ih penetrira tu energiju apsorbuje i čuva. Čelik koji se može istaliti iz meteorita, kao i sečivo koje se može iskovati iz takvog čelika, sadrži u sebi moć elemenata. Magična je. Ceo mač je magičan. Quod erat demonstrandum. Jesi li shvatio?

  – Pa naravno.

  – Onda zaboravi. Pošto je to glupost.

  – Šta?

  – Glupost. Izmišljotina. Meteorit se ne može naći pod svakim žbunom. Više od polovine mačeva koje koriste vešci bilo je izrađeno od čelika iz magnetitskih ruda. I sâm sam takve koristio. Podjednako su dobri kao i oni od penetrirajućih elemenata siderita palih s neba. Nema apsolutno nikakve razlike. Ali zadrži to za sebe, Nevene, molim te. Ne govori nikome za to.

  – Kako to? Moram da ćutim? Ne možeš to tražiti od mene! U čemu je smisao znati nešto ako ne možeš tim znanjem da se pohvališ?

  – Molim te. Radije bih da me drže za natprirodno biće naoružano natprirodnim oružjem. Kao takvog me unajmljuju i kao takvom mi plaćaju. Običnost je pak jednaka nikakvosti,
a nikakvost je jeftinoća. Zato te molim, jezik za zube. Obećavaš?

  – Neka ti bude. Obećavam.

  •

  Stenu po imenu Grif prepoznali su odmah, videla se još izdaleka.

  Zaista, uz trunku mašte mogla se povezati s glavom grifa posađenom na dugačak vrat. Ipak – kako je Neven primetio – više je podsećala na grif lutnje ili nekog drugog žičanog instrumenta.

  Kako se ispostavilo, Grif je bio brežuljak koji je dominirao nad gigantskim karsnim vrelom. Karsno vrelo – Geralt se prisećao priča – zvalo se Vilenjačka tvrđava, zbog dosta regularnog oblika koji je sugerisao ruine prastare građevine, sa zidovima, kulama, tornjevima i svim ostalim. Međutim, nikakve tvrđave, vilenjačke ili neke druge, nikada tu nije bilo, oblici karsnog vrela bili su delo Prirode, delo koje je, mora se priznati, bilo fascinantno.

  – Tamo dole – pokaza Neven, ustavši u stremenima. – Vidiš? Upravo je to naš cilj. Revelin.

  Taj naziv je takođe bio tačan, kraški brežuljci iscrtavali su zadivljujuće pravilan oblik velikog trougla isturenog ispred Vilenjačke tvrđave poput bastiona. Unutar ovog trougla uzdizala se građevina koja je podsećala na for. Bila je opasana nečim što je podsećalo na ograđeni utvrđeni logor.

  Geralt se priseti glasina što su kružile o Revelinu. I o osobi koja je obitavala u Revelinu.

  Skrenuše s druma.

  Iza prve ograde vodilo je nekoliko ulaza, sve su nadgledali stražari naoružani do zuba; sudeći po šarenoj i raznolikoj odeći bilo je lako prepoznati ih kao najamne vojnike. Zaustavila ih je već prva straža. Iako se Neven glasno pozivao na ugovorenu audijenciju i jasno isticao dobre odnose s rukovodstvom, naredili su im da sjašu s konja i čekaju. Dosta dugo. Geralt je već počeo malo da gubi strpljenje, kada se konačno pojavio vojnik, po spoljašnjem izgledu galeot, i naredio im da pođu za njim. Ubrzo se ispostavilo da ih vojnik vodi kružnim putem u zadnji deo kompleksa, iz čijeg su centra dopirali vreva i zvuci muzike.